Пресвијетли Господине,
Ваше почитајемоје писмо под Nº 885 означеноје имали смо чест исправно получит и разумјет што нам изговара, да се радујете нашој жељи пограничнога мира, о којој Вас истинито увјеравам и сад и вазда да смо и ми серцем и душом с нашијема сусједима, а особито с ц. к. границама ради совершено пријатељство и тишину набљудавати и хоћемо коликогођ узможемо боље паштити се держати мир непоколебимо.
А што ми пишете за два монастира, за Стањевиће и Маине, да принадлеже держави ћесарској оба равно, ја знам да је међу њима велика разлика, то јест, м[онасти]р Маине саграђен је у державу тадер бивше республике млетачке, и тако је исти данас пануо у државу австријску како и остала Бока. Што ли пак опомињете у Вашему писму да сте од некога извијештени да га је республика млетачка градила, будите увјерени да сте веома преварени, но је он почео се зидат владикама ове митрополије још када је Приморје било черногорско. Такођер и м[онасти]р Стањевићи не принадлеже, како Ви пишете, держави цесарској, како стародревна и до данас одержана граница наша доказује, нако нам је силом и кривдом погранични гуверан помакне и Стањевиће наше посвоји, ема се уздам да Ваш великодушни и правду пазећи монарх неће учинити обиде и напасти никоме а нека ли Церној Гори, како извјесној сиротињи, - нити је оно зданије с туђом помоћу кромје народске ограђено и трудом и трошком владиках цетињскијех, зато је и све опште штогођ пада у митрополију цетињску.
Што ли се пак опомињете, кад се била објавила кужна болијест 1820га годишта, да сте узели м[онасти]р Стањевиће у вашу границу под кордуном, јест истина то да сте га ви по неимању на томе мјесту својега зданија узели га на вријеме за пребиваније кордонске команде, које, ако је блаженопочивши мој стриц петар како митрополит од Церне Горе дозволио беспрекословно за услужити добротворством општему благостанију објејих странах, нити сљедује из такога поступка његова да га је он уступио посве ћесару и да је од својијех му границах отпустио колико би Ви ради били данас, јербо је и ово живоп доказатељство да га је и кордунска команда, како је болијест она ишчезла, у руке наше, како је и вазда био, оставила; нити га је сасвијем у своју власт и узела била, ако је и њему конаковала. К томе објашњајете ме да су била оба монастира дати и од јего величества всепресвјетљејшега ћесара Франциска Первога покојному митрополиту Петру за препитаније. Ви можете зборит и писат како волите, а ми знамо и зборимо што нам истина свједочи, да су те оба монастира и перви митрополити цетињски уживали и то без икакве у некога другога молбе за таку милост, а да нијесу с пуном и јасном правицом њихови били, не би они то ни тад чињет могли. При свему пак томе још вас , а у Вама високославни гуверан ваш, имадем покорњејше молити да бисте за то изволили причекати до прољећа, докле буду љетњи дани, да узможемо искупити народ, којему да претставим Ваша искања, пак без обиновенија да Вам одговорим што народ закључи и одлучи, зашто ја не могу сам никад и никојако општа добра пуштати и границе земаљске помицати својевољно без општенародскога собранија и пресужденија. Ако ли пак Ви и преко ове наше вторичне молбе учините нам неправедно насилије и похитате притиснути речена мјеста, друго ми не остаје ништа нако плакат се ако имадох коме.
А међутијем пребивам ка и вазда

Цетиње, ноем.
30а дневи
1830 год.

Вашега Прес[вијетлога] Госпоства
истинити почитатељ
и покорњејши слуга
Радивој Петрович